Katarina Jovanović: Odustati ne znači priznati poraz

Među gomilom strahova postoji jedan kome je naše društvo naročito podložno, a to je strah od davanja otkaza, strah od novog početka, strah od nečeg novog i drugačijeg.

Uvek sam volela da ispoštujem sva pravila, ne volim da kasnim, volim da sve bude po dogovoru, volim da bude jasno šta je čiji zadatak i nadasve volim da bude pravedno. Kada kažem pravedno, mislim na nešto što je dobro za sve a ni za koga loše, dakle, bez uvrede, bez nejasnoće.

U advokatskoj kancelariji u kojoj sam radila pre četiri godine dala sam otkaz jer sam imala još nekoliko ispita do kraja i u tom trenutku sam se opredelila da još malo uživam, putujem i učim. Toliko sam bila vredna da sam dobila dve plate pred odlazak. S poslodavcima sam uvek ostajala u dobrim odnosima i ni taj (a ni sledeći) moj otkaz nije prošao uz konflikt. Nakon toga usledila su putovanja i povremeni poslovi. U međuvremenu sam radila i volontirala u Radio-televiziji Srbije kao i u nekoliko kulturnih centara u Beogradu. Nakon diplomiranja zaposlila sam se u marketinškoj firmi koja je sarađivala s klijentima iz Nemačke. Uvek sam imala sreću da nađem posao na kom uvek umem lepo da se snađem i da radim bez obzira na to da li volim to što u datom trenutku radim, ali to nije uvek dovoljno. Poslodavci često nemaju razumevanja i zahtevaju više od onoga što zaposleni mogu da ispune. To nije ništa lično, već njihova očekivanja postaju prevelika i tako se stvara nezadovoljstvo.

Kad si zadovoljan onim što imaš, ne treba ti više. Moj prvi posao bio je takav da sam morala da se odreknem mnogih stvari koje volim kako bih mu se posvetila. Prestala sam da volontiram, ređe sam trenirala, sve ređe i ređe se viđala s prijateljima. U jednom trenutku uspela sam da ubedim sebe da tako treba i da je to sasvim normalno. Mislila sam da tako svi rade i da je to život. Ubrzo nakon toga, zbog velikog pritiska koji sam imala na poslu sam dala otkaz i prešla u firmu koja takođe radi za inostrano tržište – kol-centar. Radila sam na raznim projektima, u marketingu, konsaltingu i slično. Moj život se sve više svodio na posao, a sve manje na ono što mi je davalo energiju, kao što su prijatelji, porodica, vežbanje, uživanje. Ustajala sam u šest i vraćala se kući kasno posle podne, nisam imala vremena ni za šta drugo osim da se spremim za posao i odem tek na poneki trening.

Inače, mislim da je u današnje vreme, kada većina poslova zahteva mnogo sedenja za radnim stolom, veoma korisno da se ima bilo kakva fizička aktivnost kako bi se održavao balans, zdravlje. Polako sam gubila snagu, počela sam da dolazim iscrpljena na posao i danima sam se pitala zašto sve to radim i koliko još mogu da izdržim. Radila sam kao robot, mašina, posao nije trpeo, znam da sam bila dobar radnik, uvek sam ispunjavala sve norme, poslodavac mi nikada ništa nije zamerio, niti se ikada žalio na moj rad. Problem je bio u tome što sam sve više počela da osećam prazninu, sve što ne volim ponavljalo se iz dana u dan, bez priliva energije. Sve se svelo na to da radim samo za platu koja me čeka na kraju svakog meseca. A da li je to bilo dovoljno da budem srećna i zadovoljna? Ne.

Mnogi misle da je smisao posla u primanju plate, a ja mislim da plata nikada ne treba da postane primarna. Istina je da nam ona mnogo olakšava život, ali kada na posao koji nas ne ispunjava spiskamo zdravlje i sve lepo što imamo, na šta ćemo spiskati platu? Na zdravlje? Upadnemo u taj haos i tek na kraju shvatimo da nam je prioritet nešto što smo već potrošili. To je neka vrsta kolotečine iz koje je mnogima teško da izađu. Treba odbaciti sva ta nametnuta pravila, sve te šablone i šeme po kojima se radi, a koje sve manje i manje donose dobro. Svako ima pravo da radi ono što voli, svako ima pravo da iz svog života izbaci ono što misli da mu ne treba, svako ima pravo da sačuva svoju dušu i, na kraju krajeva, svako ima pravo da dâ otkaz.

Veoma je bitno razdvojiti posao od rada. Rad podrazumeva i nešto što za krajnji cilj nema zaradu, već ispunjenje dubokih čovekovih potreba, a to je da se oseća zadovoljno, voljeno, srećno, zdravo, mirno. Rad može da uključi i bilo kakav rad u prirodi ili rad na sebi, rad na okruženju i još puno toga, u zavisnosti od čoveka.

Način na koji sam dala poslednji otkaz pokazuje moju želju za oslobađanjem od kapitalizma, želju za okretanjem prirodi, telu, zdravlju, uživanju. Smatram da ne postoji ništa loše u tome da, kada neko radi, radi samo ono što voli. Kada tako radimo, onda nema mesta za pritisak i loše raspoloženje, a pozitivne energije i kreativnosti ima napretek. Kada se pogledamo u ogledalo ili ako zaronimo duboko u dušu, vidimo da su čovekova svrha zapravo ljubav i zdravlje, ne plata. Mnogi se i školuju zbog novca i primanja, a kasnije dolazi do toga da se žale kako u određenoj struci nema posla ili je mala zarada. To opet dovodi do svojevrsnih blokada i otežava pozitivnim stvarima da dopru u nečiji život. Pozitivizam je takođe bitna stvar, šta god i koliko je god nešto oko nas loše ili dobro, uvek postoji dobar razlog za to. Jedno od najboljih rešenja je prihvatiti svet baš onakav kakav je, ali uvek treba težiti ka boljem, ka onome što volimo i ka onome što nam donosi harmoniju.

Ukoliko nam nešto nije inspiracija, vrlo verovatno da nam ta ista stvar nije ni izbor. Život je lep ako se opredelimo da volimo. Sloboda je iznad svega.

Da bi se do toga došlo, potrebno je preležati iskustvo, bilo da se radi o ljubavi ili poslu. Šta je granica i da li ona postoji? Zavisi od naših ubeđenja i misli. Ako zamislimo sve naše misli na jednom mestu, zapitajmo se da li su nam korisne, šta nam znače, šta nam donose, šta odnose, da li nam uopšte sve one trebaju. Koliko strahovi utiču na izbor, na sopstveno nahođenje? Strah od čega? Od nemanja drugog posla, od otkaza na radnom mestu koje postoji samo da bi se gomilao novac? Koliko košta naše zdravlje? Ako uzmemo u obzir da sve što nam se dešava sami privučemo u sopstveni život, sami smo odgovorni za celokupni svoj život. 

Tekst: Katarina Jovanović